Sir iz mješine, mešine

Sir iz mešine potiče iz davnih vremena kada su ljudi imali problema sa čuvanjem namernica, jer prinos mleka nije isti u letnjem i zimskom periodu, pa je valjalo ono što mnogočlana porodica ne pojede sačuvati za zimu. Izmislili su savršen način za čuvanje I transport sira, pretvorivši ovčiju mješinu-mešinu u “trap” za sir.
Sir iz mešine-mješine kako bi rekla moja mama Mirjana rođena Bjelica udato Radišić, je u Vojvodinu tačnije Stepanovićevo došla 1962 godine i na ove prostore je donela deo svoga kraja,Berkovića, Zaovišta.
Spremanje raštana, zeljanice, štira, štavlja pa i sira iz mešine-MJEŠINE.i posle toliko godina života u Vojvodini, mama i dan danas priča jekavicu. Mi svi pričamo ekavicu ali eto mama je I to zadržala, meni to ne smeta, šta više ja volim taj govor, volim kako mama izgovara pojedine reči.
Ja sam ovaj sir iz mešine uvek najviše volel da jedem uz kuvani krompir, krtolu kako bi mamina mama Ikonija a moja baba rekla.
Mešina puna sira je stajala na tavanu, radi promaje. Neki naši gosti su voleli da jedu ovaj sir neki nisu.
Ali kod nas je uvek bilo, celog sira, varenog i sira iz mešine.
Sir donet iz Hercegovine i ovaj naš sto je spremala mama na ovim našim prostorima po meni gotovo da se nije razlikovao, jedino mama i dan danas kaže da postoji razlika, po ukusu i mirisu. To zavisi od ispaše a i od same mešine-mješine.
Sir iz mešine koji je spremala mama je uvek bio od kravljeg sira, dok je onaj koji smo dobijali na poklon nekada bio od ovčijeg sira.
Dok smo bili mali baba Ikonija je znala da nam poštom pošalje u paketu sir iz mješine, čarape, sardžarice, krpare, ćilime.
Žena ne mnogo visoka, mršuljava ali žena zmaj. Ikonija Bjelica rođena Muratović, moja baba mamina mama. Dolazila je zimi kod nas, ali je jedva čekala lepo vreme da se vrati na svoja Zaovišta. Volela je baba Ikonija svoju kuću sazidanu od kamena, svoju čatrnju, sač za pečenje hleba. Baba odavno nije sa nama, ali živi i dalje dokle god je spominjemo. Muratuša, zbog devojačkog prezimena Muratović. Rodila je sedmoro dece, Milenu,Boru, Blagoja, Kostu, Milana, Desanku i moju mamu Mirjanu.
Pored njenih sedmoro sa babom su živele i Radojka i Stana, dedine ćerke iz prvog braka.
Deda Lazo Bjelica je bio udovac kada se moja baba Ikonija udala za njega.
Devetoro dece, baba Ikonija I njena svekrva Anđa. Mamina mama, moja prababa.
Deda je umro odmah posle Drugog svetskog rata a njih dve snaja i svekrva ostadoše same sa devetoro dece.
Deca su rasla I odlazila svako svojim putem.
Nadajući se boljem, lakšem životu mama je došla u Vojvodinu. Iz krševite Hercegovine u ravnu Vojvodinu.