Prvi svetski rat se završio, jedna porodica iz Hercegovine, kreće put Vojvodine, druga porodica kreće iz Bosne i ona se nastanjuje u Vojvodini.
Žive selo do sela, i jedna i druga porodica imaju po troje dece.
Hercegovačka dve ćerke i sina, Bosanska tri sina. Sudbina je valjda tako htela, Olivera je potomak Aćimove porodice.
Olivear je posle toliko godina saznala pravu istinu, šta se desilo te noći ko je bio kriv za sve.....
Ko je vera a ko je nevera,
Priči nije kraj, priča ima nastavakl, ono što se dešavalo te noći niko ni u najluđim snovima ne bi pomislio.
Bosiljak raste u jednom dvorištu, žena u crnom prilazi bere stručak, protrljava ga kroz prste, ona voli miris bosiljka......
Bosioče, moj zeleni....
Olivera je uvek verovala u putovanje kroz vreme. Tolike su godine prošle, pričalo se jedno vreme pa kao i sve zaboravilo, ali Bogdanova i Aćimova porodica nikada nisu zaboravile.
Voleo je konje vrane....
Kao putnik kroz vreme odavde pa do večnosti........,
Bol menja psihu ljudi, ali ljutnja u čoveku pokreće ono što živ čovek pomisli da nikada ne bi mogao izdržati. Ljutnja i bes te teraju da ideš dalje, da koračaš kao vojnik, nije poenta ove priče osveta, Aćim nije bio osvetoljubiv čovek, poenta je samo biti čovek.
Budimo ljudi......