петак, 3. април 2020.

Starinske kifle




























































Potrebno je:

  • 1 kg brašna,
  • 20g kvasca,
  • 2 kašičice soli,
  • 1/2 l mleka,
  • 200g masti,
  • 2 dl kiselog mleka ili jogurta, 
  • 1 kašičica soli i
  • pola kašičice šećera

Za premazivanje i posipanje:

  • 1 žumance,
  •  mak i kim





Priprema:

Razmutiti kvasac u pola šolje mlakog  mleka, dodati šećer i malo brašna pa ostaviti da se kvasac aktivira.
Od brašna, nadošlog kvasca i svih navedenih sastojaka, soli, mleka, masti, kiselog mleka zamesiti srednje meko testo, ako je potrebno dodati još malo brašna. Ostaviti  testo prekriveno da odmara tridesetak minuta.
Testo podeliti na loptice pa svaku razvijte u obliku elipse i motajte duguljastu kiflu.
Kifle poređajte u podmazan pleh, premažite umućenim žumancetom i pospite makom i kimom.
Kifle treba da odmaraju još deset, petnaest minuta dok se rerna ne ne zagreje. Peći kifle na 200 C dok lepo ne porumene.
Ja sam par loptica odvojila, premazala žumancetom posula kimom i makom i tako ispekla.





Volela ga je više od života

Volela ga je više od života, prekršila je tradiciju da joj porodica odabere muža , pobegla je za njega, nije htela da je udaju za drugoga .
Ovo je priča o mojoj baba Savi i deda Lazaru.
Sava rođena Čabrilo udato Radišić.
Početak Drugog svetskog rata,
Lazare, moram nešto da ti kažem. Kasnije Savo kasnije, gde su deca. Gde su Jela, Nenad, Petar.
Mama, mama probudi se opet sanjaš onaj strašan san. Polako je otvorila oči, i privila Petra na grudi.
Petre moj, najviše ličiš na svoga oca, mama rat se odavno završio, nismo više u Hercegovini, vratili smo se kući u Stepanovićevu smo u našoj kući smo. Suze su joj se slivale niz lice, e moj Petre, tvoj tata se nikada nije vratio, otišao je na put bez povratka.Kosti su mu ostale na rodnoj grudi, kažu na Vidovom polju, valjda je to sudbina da se tamo vrati i zauvek ostane. Najveća rana na srcu mi je što mu nisam rekla da ćemo dobiti još jedno dete. U vihoru rata, moja baba porodila se ispod Javora, rodila je moga strica Borka. Da ga donese na svet pomogla joj je jetrva Mara, žena Aćima Radišića, rođenog brata moga dede Lazara.Razmišljali su da li da mu daju ime Javorko ili Borko.Savo reče joj Mara neka bude Borko on je borac rodio se u borbi. Tako i bi, Jela, Nenad i Petar dobiše brata Borka.
Vratila se Sava ponovo u Vojvodinu u Stepanovićevo u svoju kuću, udovica, sama sa četvoro dece.
Teško je živela, ali izvela je na pravi put svoju decu.Nikada nije prebolela smrt muža, znala je ona da nije preživeo, ali njeno srce to nikada nije htelo da prihvati. Često je govorila, mislila sam samo će se pojaviti na vratima onako lep, stasit, visok. U liku svoga sina Petra videla je Lazara, život je tekao , deca odrastala i svijala svoja gnezda. Šibali su je vetrovi sa svih strana, pred kraj života ponovo udarac, strašniji nego kada je izgubila svog voljenog Lazara, sahranila je svoga sina Petra, sina koji je bio slika i prilika svoga oca. Srce je ponovo prepuklo, od tuge, ovu ranu ništa nije moglo da zaleči, umrla je tiho pred svitanje novoga dana, kada se zora budila njena sveća se polako ugasila. Decembar je bio, vejao je sneg, mnogi su se spremali za doček Nove godine , pahulje su letele na sve strane. Tiho kao što je i živela, tako je i otišla, večnu kuću je našla pored svog voljenog sina Petra. Lazareve kosti su ostale u Hercegovini.
Draga moja baba, morala sam da pomenem tvoju jetrvu Maru, divnu osobu, jako si je volela ali nepravedna bih bila kada ne bih spomenula i tvoje najbolju prijateljicu baba Liku.
Bile ste nerazdvojne čitav život , pazile i tešile jedna drugu.
Mila moja baba, počivaj u miru, nadam se da si našla svog Lazara , Petra, Nenada i Jelu.

Jer su i oni posle tebe napustili ovaj svet. Verujem daćete se ti i deda sresti ponovo u nekom drugom životu, jer voleli ste se kao putnici kroz vreme, odavde pa do večnosti.
Ponovo se rodio jedan Lazar, jedan Petar, možda će se u porodici roditi ponovo Nenad, Jela....


Tvoja unuka,

Verica -Vera Poznanović rođena Radišić

Tatina ćerka Verica,Vera koju je tata Petar zvao pravim imenom jedino kada je nešto bio ljut , za njega je ona uvek bila Baćko.
Zato i Baćkova kuhinja!








Нема коментара:

Постави коментар